Pogrešku promatranja količina dobara u razmjeni kao ekvivalenata učinio je već Aristotel, koji kaže: „Imati više od svojega naziva se dobitkom, a imati manje od svojega prvotnoga udjela naziva se gubitkom, npr. u kupnji i prodaji . . . ali kada ne dobivaju ni više ni manje nego upravo ono što im pripada, kažu da imaju svoje i da niti gube niti dobivaju." (Ethica Nicomachea, v. 5. 1132ᵇ, 13–18.) Nastavljajući, kaže: „Ako, dakle, najprije postoji razmjerna jednakost dobara, a zatim se zbude recipročno djelovanje, postići će se rezultat koji spominjemo. A taj razmjer neće se postići osim ako su dobra na neki način jednaka." (Ondje, 1133ᵃ, 10–26.) Slično shvaćanje izražava Geminiano Montanari (Della moneta, u Scittori classici Italiani di economia politica, Milano, 1803.–5., III, 119. i dalje). François Quesnay (Dialogue sur les travaux des artisans, pretiskano u E. Daire (ur.), Physiocrates, Paris, 1846., str. 196) kaže da „le commerce n'est qu'un échange de valeur pour valeur égale." Vidi također A.R.J. Turgot, Réflexions sur la formation et la distribution des richesses, pretiskano u Oeuvres de Turgot, ur. G. Schelle, Paris, 1913.–23., II, 555; G.F. Le Trosne, De l'intérêt social, Paris, 1777., str. 33; Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, Modern Library Edition, New York, 1937., str. 33; David Ricardo, Principles of Political Economy and Taxation, ur. E.C.K. Gonner, London, 1891., str. 11; i J.B. Say, Cours complet d'économie politique pratique, Paris, 1840., I, 303. i dalje.

Već 1776. nailazimo na E.B. de Condillaca koji se suprotstavlja tom shvaćanju, premda su njegovi razlozi bili jednostrani (Le commerce et le gouvernement, pretiskano u E. Daire (ur.), Mélanges d'économie politique, Pariz, 1847., I, 267). Prigovori koje Say iznosi protiv Condillaca (Say, op. cit., str. 305–306) počivaju na brkanju uporabne vrijednosti, koju Condillac ima na umu (Condillac, op. cit., str. 250), i razmjenske vrijednosti u smislu istovrijednosti dobara, koju Say ima na umu. Čini se, međutim, da je do tog brkanja došlo zbog Condillaceove neprimjerene uporabe riječi „valeur". Theodor Bernhardi iznio je prodornu kritiku engleskih teorija cijene (Versuch einer Kritik der Gründe die für grosses und kleines Grundeigentum angeführt werden, St. Petersburg, 1849., str. 67–236). U novije su vrijeme ranije teorije cijene iscrpno kritizirali H. Roesler („Zur Theorie des Preises", Jahrbücher für Nationalökonomie und Statistik, XII ²⁶, 81–138) i Johann Komorzynski („Ist auf Grundlage den bisherigen wissenschaftlichen Forschung die Bestimmung den natürlichen Höhe der Güterpreise moglich?", Zeitschrift für die gesammte Staatswissenschaft, XXV ²⁷, 189–238). (Vidi također Karl Knies, „Die nationalökonomische Lehre vom Werth", Zeitschrift für die gesammte Staatswissenschaft, XI ²⁸, 467.)