Istraživanja naravi ekonomskih dobara započela su pokušajima da se odredi pojam bogatstva u gospodarstvu pojedinca. Adam Smith jedva da je dotaknuo to pitanje, ali su prijedlozi koje je iznio imali najdalekosežnije učinke na teorije o bogatstvu. „Nakon što se podjela rada jednom temeljito ostvarila,” kaže on, „. . . čovjek . . . mora biti bogat ili siromašan ovisno o količini onoga rada kojim može raspolagati ili koji si može priuštiti kupiti.” (Wealth of Nations, Modern Library Edition, New York, 1937, str. 30.) Iz toga se može zaključiti, kao dosljedno proširenje Smithove teorije, da je kriterij po kojemu treba prosuđivati karakter nekog dobra kao predmeta bogatstva (u gospodarstvu pojedinca) to omogućuje li nam dobro ili ne raspolaganje radom (ili, što je za Smitha jedno te isto, ima li ono razmjensku vrijednost ili ne). I Say slijedi taj smjer razmišljanja. U svojem Traité d'économie politique (Pariz, 1803, str. 2) on odvaja dobra koja imaju razmjensku vrijednost od dobara koja je nemaju te potonja isključuje iz bogatstva. („Ce qui n’a point de valeur, ne saurait être une richesse. Ces choses ne sont pas du domaine d’économie politique.”) U svojim Principles of Political Economy and Taxation (ur. E.C.K. Gonner, London, 1891, str. 258) i Ricardo razlikuje vrijednost od dobara („riches”), a od svojih se prethodnika razlikuje samo po tome što riječ „riches” upotrebljava u izrazito drukčijem smislu nego što Say upotrebljava riječ „richesse”. Slijedeći Adama Smitha (nav. dj., str. 314 i d.), Malthus je kriterij karaktera dobara kao bogatstva tražio u tome jesu li ona opipljivi predmeti ili ne (Principles of Political Economy, London, 1820, str. 28), pa i u svojim kasnijim spisima ograničava pojam bogatstva na materijalna dobra. Među njemačkim piscima to isto mišljenje zastupaju H. Storch (Cours d'économie politique, St. Petersburg, 1815, I, 108 i d.); F.C. Fulda (Grundsätze der ökonomisch-politischen oder Kameralwissenschaften, Tübingen, 1816, str. 2); J.A. Oberndorfer (System der Nationalökonomie, Landshut, 1822, str. 64–65); K.H. Rau (Grundsätze der Volkswirthschaftslehre, Heidelberg, 1847, str. 1); J.F.E. Lotz (Handbuch der Staatswirthschaftslehre, Erlangen, 1837, I, 19); te Theodor Bernhardi (Versuch einer Kritik der Gründe die für grosses und kleines Grundeigentum angeführt werden, St. Petersburg, 1849, str. 134 i d., a osobito str. 143 i d.).

Pisci koji su se protivili isključivanju nematerijalnih dobara jesu: J.B. Say (Cours complet d'économie politique pratique, Pariz, 1840, I, 89), J.R. McCulloch (Principles of Political Economy, London, 1830, str. 6 i d.), F. v. Hermann (Staatswirthschaftliche Untersuchungen, München, 1874, str. 21 i d.) te Wilhelm Roscher (Grundlagen der Nationalökonomie, dvadeseto izdanje, Stuttgart, 1892, str. 16). Malthus je već bio uvidio da se pojam bogatstva ne može ispravno odrediti ograničavanjem na materijalna dobra (Principles of Political Economy, drugo izdanje, London, 1836, str. 34), no na kasnijem ću mjestu imati prilike raspraviti njegove kolebljive pokušaje da odredi definiciju bogatstva.

Najnoviji predstavnici političke ekonomije u Engleskoj pojam bogatstva vežu gotovo isključivo uz predmete koji imaju razmjensku vrijednost. Vidi, primjerice, McCulloch (nav. dj., str. 6); J.S. Mill (Principles of Political Economy, ur. Sir W.J. Ashley, London, 1909, str. 9); te N.W. Senior (An Outline of the Science of Political Economy, London, 1836, str. 6). Među novijim francuskim piscima to gledište osobito zastupaju Ambroise Clément i Auguste Walras (De la nature de la richesse et de l'originale la valeur, ur. Gaëtan Pirou, Pariz, 1938, str. 146 i d.).

Dok engleski i francuski ekonomisti samo razlikuju dobra koja jesu bogatstvo od dobara koja to nisu, Hermann (nav. dj., str. 12) zalazi mnogo dublje jer suprotstavlja ekonomska dobra (predmete gospodarenja) slobodnim dobrima. Ta se distinkcija otada uz malo iznimaka održala u njemačkoj ekonomiji. No Hermann pojam ekonomskih dobara određuje preusko. Jer on kaže da je ekonomsko dobro ono „was nur gegen bestimmte Aufopferung, durch Arbeit oder Vergeltung hergestellt werden kann.” Time karakter dobara kao ekonomskih čini ovisnim o radu ili o razmjeni među ljudima (isto, str. 18). No nisu li plodovi koje izolirani pojedinac može bez rada ubrati sa stabala za njega ekonomska dobra ako mu stoje na raspolaganju u manjim količinama nego što su njegove potrebe za njima? I nije li izvorska voda, koja mu je također dostupna bez rada i u količinama koje premašuju njegove potrebe, neekonomsko dobro?

Roscher, koji je u svojem Grundriss zu Vorlesungen über die Staatswirthschaft (Göttingen, 1843, str. 3) ekonomska dobra definirao kao dobra „die in den Verkehr kommen,” a koji ih je u ranijim izdanjima svojeg System der Volkswirthschaft (izdanje iz 1857., str. 3) definirao kao „Güter, welche des Verkehrs fähig sind, oder wenigstens denselben fördern können,” u novijim izdanjima svojeg glavnog djela (Grundlagen der Nationalökonomie, dvadeseto izdanje, Stuttgart, 1892, str. 4) definira ih kao „Zwecke und Mittel der Wirthschaft.” Ta je definicija tek parafraza pojma koji treba odrediti i pokazuje da taj istaknuti učenjak pitanje kriterija za razlikovanje ekonomskih i neekonomskih dobara smatra još otvorenim. Vidi također Schäffleovo Das gesellschaftliche System der menschlichen Wirthschaft (Tübingen, 1873, I, 66 i d.) te njegovo „Die ethische Seite der nationalökonomischen Lehre vom Werthe” (izvorno objavljeno u Tübingen Universitätsschriften, 1862., a pretiskano u A.E.F. Schäffle, Gesammelte Aufsätze Tübingen, 1885, I, 184–195).

Da poteškoće koje su nenjemački ekonomisti imali u pokušajima da odrede pojam „bogatstva” proizlaze iz činjenice da ne poznaju pojam „ekonomskog dobra”, najjasnije pokazuju Malthusovi spisi. U prvom izdanju svojih Principles of Political Economy, koje je objavljeno 1820., on bogatstvo definira kao „one materijalne predmete koji su nužni, korisni ili ugodni čovječanstvu” (str. 28). Budući da ta definicija obuhvaća sva (materijalna) dobra u pojmu „bogatstvo”, ona obuhvaća čak i neekonomska dobra i zbog je toga posve preširoka. U svojim Definitions in Political Economy, koje su se pojavile sedam godina kasnije, on bogatstvo definira kao „materijalne predmete nužne, korisne ili ugodne čovjeku, koji su iziskivali neku količinu ljudskog napora da bi se prisvojili ili proizveli” (str. 234). U drugom izdanju svojih Principles (London, 1836, str. 33–34, bilješka) on objašnjava da je „posljednji dio dodan kako bi se isključili zrak, svjetlost, kiša itd.” No on uviđa da je čak i ta definicija neodrživa te kaže (isto) da „postoji izvjestan prigovor uvođenju termina industrija ili rad u definiciju, jer bi se nekim predmetom moglo smatrati bogatstvom premda na njemu nije bilo uloženo nikakvo radno djelovanje.” Naposljetku, u tekstu drugog izdanja Principles iz 1836. (str. 33) dolazi do sljedeće definicije pojma: „Bogatstvo bih definirao kao one materijalne predmete, nužne, korisne ili ugodne čovjeku, koje dragovoljno prisvajaju pojedinci ili nacije.” Time zapada u novu pogrešku jer izvorom karaktera nekog dobra kao bogatstva (to jest njegova ekonomskog karaktera) čini činjenicu da je dobro vlasništvo pojedinca koji gospodari.

Slične kolebljive pokušaje da se dođe do definicije bogatstva nalazimo u spisima J.B. Saya. U svojem Traité d'économie politique (Pariz, 1803, str. 2) on vrijednost (razmjensku vrijednost) čini izvorom karaktera dobara kao bogatstva. Kaže da „ce qui n'a point de valeur, ne saurait être une richesse.” To je gledište napao R. Torrens (An Essay on the Production of Wealth, London, 1821, str. 7), pa se Say potom u svojem Cours complet d'économie politique pratique (Pariz, 1840, I, 66) pomaknuo prema sljedećem opisu dobara koja čine bogatstvo: „Nous sommes forcés d'acheter, pour ainsi dire, ces . . . biens par des travaux, des économies, des privations; en un mot, par de véritables sacrifices.” U tom odlomku Say zauzima u biti isto stajalište kao ono koje je Malthus izrazio u svojim Definitions in Political Economy. No nešto dalje (Cours complet, str. 66) on kaže: „On ne peut pas séparer de ces biens l'idée de la propriété. Ils n'existeraient pas si la possession exclusive n'en était assurée à celui qui les a acquis. . . . D'un autre côté, la propriété suppose une société quelconque, des conventions, des lois. On peut en conséquence nommer les richesses ainsi acquises, des richesses sociales.”